U filmu „Dan mrmota“, Phil Connors se svakog jutra budi u potpuno istom danu. U životu nam se to ne dešava bukvalno, ali ponekad veoma dobro znamo taj osećaj. Ista muzika na radiju. Isti ljudi. Isti događaji. Iste situacije.
U početku pokušava da iskoristi „grešku u vremenu“ za sopstvenu korist. Zatim pokušava da pobegne od svega. Menja ponašanje, ali ne menja sebe. I tu film postaje mnogo zanimljiviji od obične komedije.
Koliko puta se nama dogodi nešto slično? Ne budimo se bukvalno u istom danu, ali prepoznajemo isti scenario.
Opet ulazimo u odnos u kojem previše dajemo. Opet preuzimamo odgovornost koju niko nije tražio od nas. Opet kažemo „da“, iako smo hteli da kažemo „ne“. Opet ignorišemo ono što osećamo, pa se kasnije pitamo zašto smo nezadovoljni. Opet donesemo odluku na isti način – i opet završimo na istom mestu.
A onda kažemo: „Kako mi se ovo opet dogodilo?“ Problem nije u tome što ne znamo dovoljno. Često vrlo dobro znamo šta bi trebalo da uradimo.
Znamo da treba da postavimo granicu. Znamo da treba da usporimo. Znamo da ne treba da prihvatimo još jednu obavezu. Znamo da neka odluka nije dobra za nas. I ipak uradimo isto. Zato što razumevanje nije isto što i poznavanje sopstvenog načina funkcionisanja.
Human Design polazi od ideje da ne funkcionišemo svi na isti način. Ne donose svi odluke najbolje kada ih dugo analiziraju. Ne reagujemo svi isto na pritisak. Ne treba svima isti nivo aktivnosti, kontakta sa ljudima ili vremena za sebe. Neko prirodno pokreće stvari, neko bolje reaguje na ono što mu život donese, neko je veoma osetljiv na okolinu i ljude oko sebe.
Kada pokušavamo da funkcionišemo po tuđem modelu, trošimo mnogo energije na to da budemo „kako treba“. A onda se čudimo što nam život ne ide lako. Human Design mapa ne daje recept za savršen život. Ona daje drugačiju vrstu informacije: kako si ti podešena da funkcionišeš. To je kao da konačno dobiješ uputstvo za uređaj koji koristiš godinama i shvatiš da si sve vreme pritiskala pogrešno dugme.
A šta se tada menja? Ne mora da se promeni tvoj život preko noći. Menja se način na koji ga posmatraš.
Počinješ da primećuješ trenutak u kojem radiš ono staro. Prepoznaješ odluku koju donosiš pod pritiskom. Prepoznaješ situaciju u kojoj automatski preuzimaš tuđi teret. Prepoznaješ obrazac koji se ponavlja.
I tu dobijaš ono što Phil Connors na početku filma nema: izbor. Jer izlaz iz „Dana mrmota“ nije u tome da se okolnosti magično promene. Izlaz je u tome da ti sledeći put uradiš nešto drugačije.
Human Design sesija može biti jedan od načina da bolje upoznaš svoje obrasce, način donošenja odluka i ono što ti zaista odgovara.
Ali ne da bi postala neka druga verzija sebe već da bi prestala da pokušavaš da živiš po tuđem uputstvu. Jer isti dan može da se ponavlja sve dok ti ponavljaš isti način na koji kroz njega prolaziš.
